Ispovesti

Već godinama sam na ivici depresije. Odrastao sam u relativno siromašnoj porodici, pa tako nikad nisam išao na more. Ceo život sam učio da bih stekao stipendije, dom, da roditelji ne moraju puno da ulažu u mene. Kao najbolji student, radim za sitne pare, čistim ordinaciju, iako sam diplomirani stomatolog. Nemam devojku, nemam ni prave drugove. Svi su tu, ali nekako uvek završim sam. Roditelje i braću ne opterećujem svojim problemima. I tako, depresija dođe, uhvati za vrat i drži. Guši me do besvesti. Bojim se da se ne prepustim, jer 28 mi je godina, a više nemam ni motivacije, ni želje da se dokazujem i borim. Sve svoje snove sam sveo na minimum, a to je uglavnom da se naspavam i da me niko ne dira. Eh, moja stvarnosti, moja karmo!