Daj svoje mišljenje.
Upoznala sam jednog predivnog dečka preko igrice. Počela su ona kasna zezanja, nikad dosta pričanja. Nekad bi ostajali i do 6 ujutru samo da bi mogli zajedno da gledamo izlazak sunca. Najmanje sitnice smo znali jedno o drugom. Vremenom smo se zaljubili. Prošlo je 10 meseci i svakog dana u tih 10 meseci smo neprekidno pričali. Sve je bilo savršeno, do pre mesec dana. Počela sam da se udaljavam od njega. Daljina me je kidala. Osećaj da ne mogu da ga držim za ruku, zagrlim, poljubim. Ludela sam i ljutila se zbog sitnica. Stalno smo se svađali. Sve je mogao da podnese. Sve moje uvrede, laži, prazna obećanja, ali se slomio kad sam mu rekla da ga ne volim i da odustajem. Bili smo dosta sličnog karaktera. Tvrdoglavi i puni ponosa. Nakon nekog vremena sam prešla preko ponosa i javila mu se. Rekla da mi je žao i da mi nedostaje. Bio je hladan. Nije mi oprostio. Ubijalo me je njegovo odsustvo. Bolelo me je to što sam pretvorila to malo srce, puno ljubavi, u led. Žao mi je. Nadam se da ćeš mi vremenom oprostiti. Volim te.
