Daj svoje mišljenje.
Otac mi je umro prošle godine od raka, živim sa mamom i sestrom i kad smo to saznali morao sam da budem jači nego ikad da ih tešim da će sve biti kako treba. Živeo sam kao u bajci, imali smo sasvim normalno ali mi je otac u životu pružio sve. U srednju školu me je poslao u Novi Sad, putovanja, skupa odeća, nikad nisam bio bez novca i onda se desilo to.. Nisam ni sumnjao da ću tako da odrastem i da sa osamnaest godina razmišljam zrelije nego pola ljudi sa pedeset. Najviše me zabolelo kad sam tek tad shvatio kakvu rodbinu imam, dok je mog oca bilo da im pomaže finansijski svi su bili tu. Kad se ovo desilo, niko nije pomogao, sve su to bile neke priče 'ako treba pomoć...', a znali su da treba. Sa svojih nepunih dvadeset godina uspešan u svojoj profesiji i mogu da živim jako lepo, a želja mog oca je bila da budem svoj čovek kao ON. Svako jutro i veče se pomolim za svog KRALJA, a kad god prođem pored očeve slike u dnevnoj sobi poljubim je. Ne mogu opisati koliko sam PONOSAN NA NJEGA!
