Ispovesti

Vraćam se večeras sa plivanja i u lift sa mnom ulazi uplakana devojka. U ruci nosi svoje cipele. Pitam je šta se desilo, tu čujem da je u kući bila neka tuča, a ona nastavlja da plače. Kažem nekoliko standardnih fraza, da će biti sve dobro i slično i onako mokra izađem na svom spratu. Međutim, osećala sam se kao smeće što sam je pustila da ode tek tako. Brzo se obučem i siđem do ulaza. Ona tu, još kuka. Levo-desno, ubedim je da uđe unutra, tamo sačekam da se smiri i nađe gde će da spava noćas. Kad joj je stigao taksi, vratila sam se u stan, gde su me čekali em besni, em uplašeni ujak i ujna. Pošto sam isključila roaming, nisam imala mrežu, tako da mi nije stigla nijedna poruka, niti sam uopšte imala predstavu o vremenu. Sad ko zna u kakvom sam problemu i ko zna šta će biti, ali ja stvarno nisam mogla da pustim uplakanu klinku, koliko god problematična bila, samu po ulici, u gradu koji ne zna dovoljno.