Daj svoje mišljenje.
Imala sam najbolju drugaricu, od detinjstva. Živimo u istoj ulici. Družile smo se kroz celu osnovnu, bile nerazdvojne, konstantno visile jedna kod druge, znala sam sve o njoj, a i ona o meni. A onda je došla srednja škola i mislile smo da to ništa neće promeniti. Prvih godinu dana smo se viđale s vremena na vreme, iako smo imale različita društva. Već sledeće godine samo je prestala da mi se javlja. Niti smo se videle. Pitala sam je zašto, i to dosta puta do sad, ali je njen najveći argument: nismo ista smena, obaveze. Već dve godine zaredom mi nije došla na rođendan (prošle godine uz izgovor da ide na neki drugi, ove godine mi čak nije ni otvorila poruku). Već sam i prestala da se trudim, niti mi to predstavlja neki problem u životu, ali mi je ponekad toliko krivo da zaplačem. Krivo mi je jer osobe koju sam poznavala kao rođenu sestru, koju sam volela najviše na svetu i sve sam bila spremna da dam za nju, odjednom u mom životu nema. Ali eto, život ide dalje, možda je tako i bolje.
