Daj svoje mišljenje.
Znamo se već 6 godina, nerazdvojni smo od prvog dana. Govorili smo si sve, ako ima problem sa djevojkom, ili u obitelji, prva sam kojoj se obrati. I on je prvi kojem se obratim za sve svoje probleme. Mogli smo danima razgovarati bez prestanka. Da bi on jednog dana samo nestao iz mog života (razlog njegova sada već bivša djevojka), i vratio se godinu kasnije, ispravljajući svoju pogrešku. Oprostila sam mu. Koliko god nam se odnos promijenio, toliko i nije. Vremenom su se pojavili drugi osjećaji, s obje strane, ali smo oboje toliko mutavi da ništa ne poduzimamo. Ako on ima djevojku, ja se povučem, ako ja imam dečka, on se povuče. I tako u krug. Da me ne bi pogrešno shvatili, vjerujem da prijateljstva između suprotnih spolova postoje, ali eto ovo nije taj slučaj. I ja, i on imamo druge prijatelje/prijateljice i odnosi su samo prijateljski. Već dugo vremena šutim, ali više ne mogu. Ne znam koliko je to pametno, ali priznat ću mu sve, pa šta bude. Tako ću bar znati na čemu sam.
