Daj svoje mišljenje.
Izgubila sam tatu pre 3 i po godine. Iznenadno, infarkt u 45. godini.
Vreme koje je prethodilo tome bilo je burno za nas dvoje. Imala sam zdravstvene probleme, njegova briga se ogledala u vikanju, njegov strah u tajnom plakanju, odaljili smo se, slabo pričali. Krenem kod psihologa na razgovore, budem bolje, budemo nas dvoje bolje, i tada, neka sila dođe i oduzme mi ga zauvek. Nema više kasnih razgovora sa njim o svemiru, vasoni, galaksijama, nema više porodičnih letovanja, nema zajedničkih ručkova vikendom. Nema tatinog zagrljaja, nema njegovog glasa. Ostale smo mama, mala sestra i ja. Žao mi je što neće biti tu da podelim sa njim svoje radosti, uspehe, što nije tu da ga upoznam sa čovekom koji je ostvarenje svih mojih želja. Uspešan sam student, a sestra odličan đak.
Desi se da dođe u san, ponekad...u snu je i upoznao moju ljubav i rekao mi da je ponosan i srećan jer sam ja srećna.
Bol nikada ne prestane, samo naučiš da živiš sa njim.
Tata, volim te, čuvaj nas!
