Ispovesti

Sin mi je poginuo pre pola godine. Ćerka živi u inostranstvu. Nosim se sa bolom sama kako umem i znam. Plačem kad sam sama, nikom se ne žalim jer mi niko ne može ni pomoći i zaustaviti ovo razdiruće osećanje bespomoćnosti i tuge. Odavno je prestalo da me brine šta drugi misle ali ono što mi ipak smeta su komentari da sam navodno jaka, da su mislili da će me sinova smrt slomiti, a da ja eto, lako s tim izlazim na kraj. Lako. Da li to može ikome biti lako? Svaki dan se budim sa željom da sam ja mrtva, da me nema, da sam s njim. Ali nažalost nisam. Samo sam umrla iznutra i želim da me ostave na miru da umirem i dalje sama sa sobom jer tu bol ne želim niti mogu ni sa kim da delim.