Daj svoje mišljenje.
Skoro smo dobili bebu. Suprug radi 3 posla jureći za nekim lagodnijim životom u budućnosti. Ja imam lepa primanja na porodiljskom (veća od njegovih) i po ceo dan sam sa malom. Jeste naporno i volela bih da imam pomoć, ali to sam htela i dovoljan je njen osmeh da zaboravim na umor. Podržavam njegove ambicije, ali shvatam da polako istiskuje sebe iz naših života jureći neku njegovu zamisao života dok život prolazi. Meni taj novac nije potreban, ne oskudevamo ni u čemu ni sada. Ja i on smo postali dva cimera koji se sretnu u krevetu mrtvi od umora a mala provede sa njim 15 min dnevno kvalitetnog vremena. Žao mi je što propušta njen prvi osmeh, prvo gugutanje, prvi izlazak na sneg, izraz lica kada je prvi put spazila vrapca, a ko zna da li će videti prvi korak, prve reči. Žao mi ga je jer ako mene pitate nikakva ni milionska dnevnica ne može da ih plati. Polako upoznajem svoje dete i svakog dana se sve više zaljubljujem. Biće tata koji može sve da priušti ali ne i tata koji je poznaje i razume.
