Daj svoje mišljenje.
Srela sam se na roditeljskom sastanku sa školskom drugaricom, s kojom sam nekada bila nerazdvojna. Pozvala me je, mog supruga i sina na ručak u sledeću subotu. Koliko želim da odemo, jer sam je se mnogo uželela, toliko me hvata strah od toga šta možemo da joj pričamo o sebi. Ona i njen suprug zaposleni, primaju odlične plate, putuju, izlaze. Imaju ispunjene živote. Ja sam nezaposlena, suprug nema baš sjajan posao i platu. Od mnogo toga se odričemo, na ivici smo nemaštine. Nismo bili na moru prošlog leta ni ranijih više godina. Dete smo jedva obukli za školu. Uz sve to, muž me vara i na ivici sam odluke da se razvedem, jedino kad nađem posao. Ne volimo se više i on više nema ni poštovanja prema meni. I dok se nisam udala, živela sam jako skromno. Nisam putovala, izlazila. Nemam ništa lepo da joj pričam o sebi i svom životu, osim sina što sam rodila. Manja tuga mi je da je odbijem, iako bih tako želela da se družimo, nego da odem i da nemam lepe stvari da joj pričam.
