Daj svoje mišljenje.
Kroz našu kuću je ''paradirao'' veliki broj mačaka jer su moji roditelji ''mačkari'' i od mog rođenja je uvek tu okolo i neka mačka. Te mačke dođu i odu, neku udari auto, neka samo izađe i nikada se više ne vrati, neke otruju komšije... ali mačak Voki će biti upisan zlatnim slovima u istoriju naše porodice. Tog mačka su pet puta gazila kola, komšija pokušao da ga ubije motkom, pojeo neko zaraženo meso, lokalni klinci ga gađali lovačkom puškom, jednom je pao u vatru koju je moj ćale založio u dvorištu da sprema roštilj, dva puta smo ga vadili iz wc šolje i jednom je završio u veš mašini jer je zaspao u vešu, a mama ga nije videla i uljučila je mašinu da pere. Sve je on to pregurao i preživeo, a uz to je bio najumiljatiji mačak kog smo imali i koristio je svaku priliku da se mazi sa nama. Uginuo je u dubokoj starosti nakon 14 godina provedenih u našoj kući. Ni ćale ni mama nisu toliko plakali za najrođenijima koliko su plakali za Vokijem.
