Daj svoje mišljenje.
Ovaj post bih prva osudila javno, zato ga pišem anonimno, i verujem da će se licemeri poput mene u njemu prepoznati. Imam 30g, sve moje drugarice imaju decu, ja ne. Ubi me više pretvaranje oko te dece! Pošalje mi u ponoć: "Jao, curi joj nosić već dva dana. Izvan sebe sam!" Napišem: Mukica, srce mi se para! Be strong!:( A u sebi mislim: Možeš misliti, sezona virusa, šokantno! Što mene drma prehlada 7.dan to te ne zanima.
Napiše "Skočićemo s blizancima do tebe, nedostaje nam naša tetka<3" Napišem:"Jupiii,i vi ste meni nedostajali<3" A mislim: Samo mi ta dečurlija fale da mi razbacaju i razlupaju porculan.Opet. A kad mi pošalje 4min dug video o tome kako dete trči gore-dole po igralištu i ne radi baš ništa impozantno, od muke pošaljem barem 15 razdraganih emojia da pomisli da mi je stalo. A sve mi je to prenaporno. Plašim se dana kada će neka od njih provaliti koliko su mi reakcije usiljene i neinspirisane. A društvo me tera da se raznežim od pogleda na decu, koja su mi zanimljiva koliko i posne pogačice.
