Daj svoje mišljenje.
Prošle godine, odlazim u Nemačku zbog posla. Nigde Balkanca,nikoga poznatog, mapa i rečnik ali snalazila sam se. Odem jednom u restoran na ručak i čujem kako neka devojka viče "Lazar, kommen". Ja puna sreće, pomislim, evo ga neko naš. Priđem dečku da se upoznamo, pričam na srpskom a on me samo bledo gleda.Nije znao naš jezik. Upoznali smo se, rekao mi je da ne zna srpski, ali da mu je deda bio Srbin. Ja znatiželjna kao i uvek, pozovem ga na piće da se bolje upoznamo. Ispričao mi je sve o svojoj porodici, o nepoznatom dedi iz Srbije, o ocu koji se takođe zove Lazar a ime nasledio od oca koji ga je kao bebu napusio...Moj pokojni deda Lazar je radio u Nemačkoj par meseci,upoznao je Nemicu i napravio joj je dete koje nije prihvatio. Ja za to pojma nisam imala jer kako moji kažu, ko će kopati po prošlosti a ko je mogao slutiti da ću u tolikoj gomili upoznati baš te ljude koji za nas i ne znaju. Šok, imam osećaj da je naš život negde već ispisan i isplaniran jer NIŠTA se ne događa slučajno.
