Ispovesti

Živim sama i studiram, volim da dođem kući i vidim porodicu, i to je sve što mi odgovara što se tiče ljudi. Dečka nemam, s bivšima nije išlo, u prijatelje sam relativno razočarana, a sve i da nisam, osećam da ne želim nigde da idem i nikog da viđam. To je prisutno od nedavno, i taj odbrambeni mehanizam je sve jači. Trudim se da budem pozitivna i nasmejana, tako i delujem, ali u suštini osećam da se ne uklapam u okruženje i da se ne kapiram s ljudima. Konkretno, svet mi je sve više nenormalan, i sve manje jasan. S društvom se viđam iz nekog poštovanja i radi reda, na fakultet idem, i s kolegama sam u dobrim odnosima. Trudim se prema svima da budem ljubazna. Rekao bi čovek da je sve u redu, i da fantaziram, ali osećam se poremećenom jer najradije ne bih nikog da vidim ni čujem. Razbolela sam se psihički i nepodnošljiva sam samoj sebi, razvila sam okp, anksioznost i očigledno -asocijalnost.