Daj svoje mišljenje.
Kada ispratim curu do kuće obično se vraćam kraćim putem koji podrazumeva prolazak pored groblja. Prošao sam tuda milion puta i nikada me nije bilo strah jer su okolo kuće, a pored samog groblja je veoma prometna ulica. Prošlog vikenda otpratim ja nju, pogledam na sat a ono 03:15 izjutra, krenem pored groblja a okolo nigde nikoga, svetla po kućama pogašena i po prvi put se meni digne kosa na glavi od straha. Kako su u strahu velike oči tako primetim da se pored ograde groblja nešto mrda i dohvatim da trčim najbrže što umem. To što je bilo pored ograde krene da me juri, meni već srce sišlo u pete od straha i noge mi polagano otkazuju poslušnost. U jednom trenutku se odlučim da stanem i da se naglo okrenem pa kud puklo da puklo. Okrenem se ja, a iza mene trči neko štene sa namerom da se igra. Nikad se više nisam obradovao nekom psetu nego tada.
