Daj svoje mišljenje.
Pre četiri godine sam izgubio mlađeg brata. Bio je genetski bolestan, nepokretan, tako da i u tih 13 godina života nije osetio njegove pune čari. Uvek sam bio tu za njega od toga da ga prenesem iz sobe u sobu do toga da ga okrenem na drugu stranu kada noću ne može da zaspi. Svoj život sam bazirao na njemu, planirao sam godine u napred, kako ću brinuti o njemu zauvek i nisam mogao biti srećniji zbog toga. Imao sam tačan put u svom životu, kako on ne bi za sekund morao da brine ni o čemu. Ni posle njegove smrti nisam popustio u školi, sada fakultetu, ali mi je nekako postalo svejedno. Pokušao sam jedno vreme da ne razmišljam o njemu, mislio sam da nije zdravo, i dalje pokušavam, ali ponekad su noći preduge. Ne pričam o njemu ni sa kim, čak ni sa roditeljima, ni prijateljima. Većina novih dobrih prijatelja ni ne zna za njega. Mislio sam da će vremenom biti lakše, ali nije. Nasuprot. Sve je teže jer je nedostajanje sve jače. Anonimno je najlakše iskazati emocije izgleda. Zauvek nedostaješ Player 2.
