Daj svoje mišljenje.
Razbolela sam se pre 5 godina, kada sam imala 21 godinu, imam problem sa kičmom i borim se sa cistom na jajniku sve ove godine, takođe ne mogu da zatrudnim. Ugojila sam se 35kg, sa 60 na 95, jer mi hormoni ne rade kako treba. Sve ove godine je uz mene moj momak kojeg sam upoznala sa 20 godina. On sladak, tamnoput, velikih zelenih očiju, a ja zbog bolesti više ne ličim na sebe i na ljudsko biće. Pokušali su mnogi da nas razdvoje pitajući ga kako mu se ne gadim tako debela, njegova porodica me mrzi, ponekad i vređa na fizičkoj osnovi, a on ih ignoriše, postavi na svoje mesto svako gov*o koje me vređa i ponižava, bori se da moj život ne bude tako težak, oslonac mi je u svakom momentu, voli me do neba, ostavlja me samu samo kada ide da zaradi taj prokleti dinar, celog sebe je posvetio meni, kako ja ne bih poklekla, a on je sve što imam, jer svi drugari, prijatelji i poznanici, i moji i njegovi, tračare kako sam na samrti i više nam ta gov*a ne trebaju. Spali smo na samo 3 dobra prijatelja...
