Daj svoje mišljenje.
Na specijalizaciji sam iz anestezije, i pre dve večeri radio sam u ambulanti za reanimaciju. Sticajem okolnosti zadesio sam se sam, u sred noći, kada mi se u roku od nekoliko sekundi, na stolu stvorilo dvogodišnje dete u hipotermiji koje ne diše, pronađeno ostavljeno na dunavskoj obali. Zanemarujem osećanja i adrenalin koji su me preplavili i započinjem protokol propisan u takvim situacijama. Kolega koji dolazi u međuvremenu uključuje dete na monitoring, vidimo ne valja, asistolija. Dajemo šta treba od lekova, tople infuzione rastovre, intubiramo dete nadoknađujemo kiseonik, radimo manuelnu masažu srca, nakon 7 minuta, dete ne reaguje. Nastavljamo još, iznova i iznova. Već nakon 20ak ponovljenih ciklusa gledamo stanje, i dalje ne promenjeno. Ne pada mi na pamet da odustajem, i idalje nastavljam, iako znam da su šanse jako male, ili nikakve, jer po detetu vidim da je dugo bilo bez kiseonika. Tehničar i ja nastavljamo, i nakon dugih 45 minuta dete spontano prodiše. Sada je dobro.
