Daj svoje mišljenje.
Deda me je naučio da vozim. Preko zime krenuli smo da učimo pravila saobraćaja, znakove itd itd. Na proleće smo počeli prvo na parkingu, pa onda izvan grada, na mestima gde nema policije. Za manje od nedelju dana savladala sam sve osnove vožnje. Svuda smo išli seoskim putevima gde nema policije, koliko god duži put bio, samo da se ja usavršim. Iako ostatak porodice nije pružao nikakvu podršku, i nikada nisu želeli da pođu ako ja vozim
(jedina podrška pored dede bio je ujak u inostranstvu). Uvek su čekali da vratimo kola da bi oni išli, a deda i ja odemo ujutru u 8, kada njima ni ne pada napamet da ustanu, a vraćamo se u 9 uveče, kada ništa više ne radi i kada im se i ne ide. Deda mi je uplatio polaganje, položila sam i dobila dozvolu. Od tada, kad god deda hoće u selo a neće da ga voze, ja ga odvezem. Svake godine kad dođe stariji ujak iz inostranstva, deda i ja u kola pa po njega. Neopisiv je osećaj kada si samostalan i ne zavisiš od drugih. Zahvalna sam mu do neba!
