Daj svoje mišljenje.
Imam tog jednog druga koji jedini uspe da nas sve u društvu nasmeje do suza čak i kad nam nije do smeha, jedinog sa kojim osmeh ne silazi sa lica. Život ga nije ni malo mazio. Ostao bez oca sa 3 godine, bio na korak od reprezentacije ali nije uspeo jer mu je neko blizak bio jako bolestan i 2 godine proveo uz tu osobu spavajući 3 sata dnevno. Ipak uspeo da upiše fakultet i kupi auto sa 19 godina radeći najteže poslove. Kad sednemo na piće uvek krišom pogleda šta je najjeftinije i to uvek uzima. Nikad se ne žali i uvek kad treba pomaže i da se cepaju drva i bilo šta drugo. Sad 2 godine kasnije ima zaliske i izgleda dosta starije. Pre neki dan sedimo i pričamo i samo odjednom mu vidim suze na licu. Pogodilo ga je to što su ga zezali što nema devojku ali je sa smehom podneo sve. I onda ja pogledam sebe i kažem da mi nešto fali... volim ga mnogo.
