Ispovesti

Juče je umrla naša prva komšinica. Došlo je mnogo ljudi na sahranu, a najviše od svih je plakao moj tata. Priča seže u sada već daleku '85. godinu kada je tata bio momak od tridesetak godina i jedini način da se vidi sa mamom mu je bio taj da se prebaci od terase dotične komšinice na našu terasu jer su baba i deda branili vezu,a ni slustili nisu da kada mama izađe na terasu šatro da upali cigaretu u stvari se vidi sa tatom. Komšinica ih je podržavala i bila im svojevrsni paravan za sve jer je nekako skontala da mama neće naći boljeg, a da je tata dobar momak koji je zaslužuje. Zbog svega toga tata je voleo i poštovao tu komšinicu kao svoju rođenu majku i učio i nas da na nju gledamo kao na najbliži rod. Video sam tatu da plače na sahrani njegovog oca, ali ga nikada nisam video da plače ovoliko i malo me dirnula činjenica koliko je on voleo tu ženu i koliko je komšinica Stana bila veliki čovek.