Daj svoje mišljenje.
Imam devojčicu od 11 godina i njeno ponašanje me veoma brine. Nema nijednu blisku drugaricu, po ceo dan uči, čita, od svoje devete godine ide na časove klavira (ona nas je nagovarala), zatvorena je u sobi po ceo dan, gleda filmove i crtaće na italijanskom kako bi naučila jezik, počela je da sluša džez, iako u porodici niko ne sluša. Jako je ćutljiva i brine me pomisao da ne postane asocijalna jednog dana. Za svoje godine mnogo je informisana i sa te strane sam ponosna na nju, ali njena razredna kaže kako je u školi uvek po strani i ne priča ni sa kim. Svaki pokušaj da razgovoram sa njom o tome, završi se rečenicom: ''Nemam o čemu da pričam sa njima. Meni je lepo da budem sama. Ne želim da se ADAPTIRAM na silu.'' Da, devojčica od 11 godina koristi tu reč. Ovako se ponaša od svoje osme godine ali to smo gledali kao neku fazu. Čudno mi je jer smo prosečna porodica i nikada nismo forsirali decu ni na šta. Ne želim da odraste u umišljenu osobu bez prijatelja.
