Daj svoje mišljenje.
U 38. godini sam počela borbu za potomstvo, prvim odlaskom na kliniku za vantelesnu oplodnju. Prvi proces za vantelesnu oplodnju mi je veoma teško pao, primila sam 80 injekcija za stimulisanje jajnih ćelija, ali na kraju ipak nije uspelo. Drugi put sam ostala u drugom stanju, ali sam na žalost izgubila bebu. Od šest oplodnji, tri su se završile spontanim pobačajem. Postavljala sam sebi hiljadu pitanja, uporno tražila odgovore, ali nije ih bilo. I kada kreneš da brojiš, umoriš se dok stigneš do devet, a kamoli kada se radi o procesima oplodnje. To su zapravo meseci priprema, pa posle intervencije veliko iščekivanje da li će uspeti, a onda ogromna tuga i razočarenje kad se to ne dogodi. Pokušala sam i deveti put i uspela, u svojoj 49. godini. Opustila sam se tek u bolnici posle porođaja. Sin je na rođenju dobio čistu desetku, a supurg i ja smo nakon toliko muka, mogli da odahnemo. Ponekad se uštinem da proverim da nije san. Zapitam se da li je moguće da sam mama, da smo sve pregurali.
