Ispovesti

Radim kao prodavačica u jednoj maloj prodavnici u Novom Sadu. Pre par meseci ulazi mušterija, neki momak, neobrijan, neošišan, možda i neokupan. Odmah sam pomislila bože kako je ružan, što izlazi ovakav među svet. Ima veliki nos, još i kriv na sve strane. Stane on ispered keksova i gleda u njih kao da bira mladu i zamislio se. U jednom trenutku pita on mene da li imamo nešto slatko, a da nije od čokolode. Rekla sam mu da će teško takvo nešto da pronađe u ovoj prodavnici. A on mrtav hladan pogleda u mene i onako bosanceroski kaže: možda trebaš stat na moje mjesto i pogledat, i namigne mi uz blagi osmeh. Trebalo mi je sekund ili dva da shvatim šta je rekao, ali ljudi moji meni su trnci prozujali telom i zbunila sam se potpuno. On je odmah izašao a ja sam ostala onako pometena. Nisam ga od tada videla ali i dan danas često pomislim na tu situaciju i sam trebala da kažem. Od tog dana nekako manje sudim o ljudima po izgledu.