Ispovesti

4 meseca se kidam oko majke. Vozim na terapije, pomažem, kupam je, hrani. Prešla je u moju sobu da spava kako bih je noću čula i vodila je wc. 4 meseca ne sastavim 4h za spavanje. Mrtva, odem na posao, vratim se, peri, kuvaj, ribaj... Trpi njenu nervozu, njen plač od bolova, njene uvrede... Sve prećutim jer znam da ima jake bolove. Od brata ni traga ni glasa. Otac hoće, trudi se da pomogne koliko može ali ni on ne može. Kolege me komentarišu kako sam propala. Mrtva, iscrpljena.. Danas dođe brat nakon 6 meseci, a majka srećna.. Razumem je.. Ali ne razumem njene reči ,,moj sin najbolji na svetu, izleči me jednim pogledom." Zabolelo me je jer sav moj trud oko nje ne vredi ni jedne njene pohvale već naprotiv - vređanje! Dok on koji se pojavi jednom u 6 meseci a živi na 30km od nas zasluži svu njenu ljubav.