Daj svoje mišljenje.
Kako mi godine prolaze, sve češće mi se javljaju slike iz detinjstva...Otac, pijan, jedva stoji na nogama, radio nešto (skupljao seno, brao kukuruz, šta god) kod jednog od svojih ''drugara,, (a imao ih je četvoricu, ni jedan od njih nije imao dece, živeli su sami i bili u šestoj, sedmoj deceniji) za flašu rakije, dolazi oko dva, tri ujutru i viče ''Vi spavate dok ja mičenik radim, da zaradim za vas,, i majka, brat i ja ustajemo, nema veze što ujutru idemo u školu, on viče na majku, neretko je i udari, mi vičemo na njega...onda on legne, mi se vratimo unutra, ujutru ustanemo za školu, pravimo se da je sve u redu... Žao mi je te dece koje smo bili brat i ja, žao mi je majke, nije imala kuda da ode...Sada imam svoju decu, pružam im sve ono što ja nisam imala ni emotivno ni materijalno.Ali te slike me stalno prate, verovatno jer ne mogu da oprostim svom ocu sav taj bol koji smo doživeli i majka i brat i ja. Jednostavno ne mogu.
Bilo mi je potrebno ovo da napišem, ne znam zašto...
