Daj svoje mišljenje.
Kolega 65 godina, čeka penziju. 5 godina se vodim njegovim savetima, što za posao, što za privatan život, svi mi zaposleni zapravo. Pre dva meseca, kaže moli Boga da on umre prvi kada dođe red, ne zna kako bi bez svoje žene. 2 dana kasnije, žena mu je završila u bolnici zbog žuča, a njemu je srce otkazalo u toku vožnje do tamo. Nije preživeo. Firma nije ista više, svi smo mladi tu i sve nas je dočekao i učio o svemu, dolazimo da radimo i ćutimo. Juče ujutru direktor kuva kafu i po navici odnese tamo gde je on radio jednu. Počeo je plakati i derati se kako je mogao da ga ostavi nakon što mu je pomogao sve ovo stvoriti... Toliko bola nisam čula nikada u nečijem glasu, a da nije vezana za smrt roditelja. Nas 42, svi plačemo zajedno sa njim. Ceo dan smo proveli pričajući o njegovim savetima, šta je kome savetovao u kojoj situaciji, čak i oni koji ne pričaju jedni sa drugima. Jedan prosečan, običan čovek. Toliko je uradio za nas sve, a ni penziju nije uspeo dočekati koju je toliko želeo.
