Daj svoje mišljenje.
Prolazio sam jednom kroz gradski park i ispred mene je išao maleni dečak i njegova majka koja je vodila velikog psa na povocu. Dečak je tražio kokice ili nešto i majka nije htela da mu kupi jer je već dobio nešto pre toga kako sam čuo. Dečak počinje da plače i viče i seda na sred staze. Majka seda pored njega na beton, pas takođe. Majka tihim glasom pokušava da uteši dečaka ponavljajući: "Dogovorili smo se mili, nema rasprave. Čekamo da se smiriš i idemo". Bez vike, bez batina, bez guranja deteta, pretnji. Nije ni pogledala da li ih neko gleda od ljudi koji su prolazili i zaobilazili ih, nije je bilo briga. Toliko je bila divna i taj pas iako opasnog izgleda miran i pitom, da sam morao da sednem i posmatram ih neko vreme. Dečak se smirio, ustao, zagrlio majku i pomazio psa i nastavili su, a ja ostao misleći koliko je njen muž srećan čovek sa takvom porodicom.
