Daj svoje mišljenje.
Imam preveliku potrebu da ovo podelim ovde.
Moj tata je veoma vredan čovek, ali je ostao bez noge. To je posledica bolesti, inače je dijabetičar. Ja vama ne mogu opišem koliko sam ponosna što sam njegova ćerka. I pored dijabetesa, amputirane noge, bubrega koji su u jako lošem stanju, visokog pritiska, koji je u jednom trenutku došao do neverovatnih 250, stalnog šetanja od doktora do doktora. On je i dalje onakav kakav je bio i pre svega ovoga. I dalje se smeje, šali se, pa čak i na racun svoje noge koju je izgubio, i dalje je jako vredan. Možda ovo vama zvuči glupo, što dozvoljavamo tako nešto ali jednostavno je mirniji, srećniji, raspoloženiji kad radi. U ovakvom stanju vredniji je od mnogih sposobih ljudi. Počisti, obriše pod, pa čak i skuva.
Sam je iscepao 3 metra drva sedeći u kolicama. Nikome nije dao da mu pomogne, ni nama, a ni komšijama. Kaže da mu je dosadno i da voli da radi.
On je moj ponos i hvala bogu što ga imam. ❤
