Ispovesti

Živele smo jako teško sa majkom. Najveća trauma iz škole mi je kada su se skupljali dobrovoljni prilozi za bolesnu decu, simbolično po 100-200 dinara, a ja nisam imala ni toliko. Ako bih slučajno imala morala sam da dam i da toga dana budem gladna, jer su se deca iz razredna izrugivali svakome ko ne donira novac proglašavajući ga cicijom. Kasnije sam lagala da smo novac uplaćivali preko računa direktno obolelom da ne bih morala da objašnjavam. Bogata deca su ponosno stavljala na sto po nekoliko hiljada i hvalila se humanošću svojih roditelja. Ja sam se osećala kao loš čovek. Epilog priče je da sam postala lekar. U zemlji gde se lekari plaćaju skromno ja sam svoj život "donirala" pomaganju bolesnima. I dalje mi je teško kad vidim decu koja nemaju za užinu, lek, a daju novac za svakave izdatke, dok bogataši mirno spavaju bez trunke sažaljenja.