Ispovesti

Zbog zabrane kretanja penzionera, jednom deki iz mog kraja odlazim u kupovinu i obavljam sve što je potrebno umesto njega. Živi sam, ima decu i unučad koji su u drugim gradovima, dolaze vrlo retko da ga obiđu i to samo kad znaju da mu je stigla penzija pa da se ogrebu. Priča mi kroz tužan pogled, jecav glas i suze kako ga nijednom za vreme ove vandredne situacije nisu pozvali makar da ga pitaju kako je, da li mu nešto treba, ima li kako do namirnica... Ja sam se svojevoljno ponudila da ga služim, insistirala sam i nije mi teško sto puta na dan da me zove da mu nešto treba, a nije mi niko i ništa, komšija. Ne razumem ljude poput njegove dece i unuka, da ih toliko baš briga za njega, da se nisu udostojili barem da ga okrenu i prozbore sa njim koju reč. Nudio mi je novac za usluge koje mu ispunjavam, ali naravno tako nešto ne dolazi u obzir. Ovo je samo moja dobra volja i potreba da mu pomognem, što ću nastaviti i kada prođe ova situacija.