Daj svoje mišljenje.
Ne volim kada se pokrene priča o braku, zato što mislim da isti nisam zaslužio, a to ne shvataju. Od 17 do 23 godine sam pravio toliko gluposti da me ni Dunav ni Sava ne bi oprali. Pio sam, pušio, eksperimentisao sa supstancama, bio veoma promiskuitetan (čak i sa prostitutkama), svađao se, upadao u probleme sa policijom (oduzimana mi je dozvola zbog prebrze vožnje), svađao se sa svojima. U toliki sam očaj upao kad sam spoznao koliko je sve to zapravo bila posledica moje nesposobnosti da prihvatim ličnu odgovornost za svoj život i karakterne slabosti da sam sa 23 pokušao da se predoziram lekovima za spavanje, al sam na sreću ostao živ. Nakon mnogo mučnih razgovora sa psihijatrima, terapija, postepenog izbacivanja loših ljudi i navika iz života, postepenog popravljanja odnosa sa svojom porodicom, što je trajalo sigurno 4 godine, zaposlio sam se u srednje velikoj firmi, plata je ok, ne pravim probleme, ali me uporno nerviraju pitanja tipa "kad ćeš se ženiš, imaš 33 godine". Nikad i tačka.
