Daj svoje mišljenje.
Ponekad se bojim za svog supruga, radi često i do 12, 13 sati dnevno... Kada dođe kući jedva večera ali uvek odvoji bar pola sata za decu i po sat vremena za mene, a opet ustaje u 5. Pribojavam se jer toliko radi. Od malena je naučio to, stekao je mnogo i stalno radi za još, sve se verovatno boji da nam nešto zafali... Radim i ja ali normalno 8 sati dnevno i onda provodim vreme sa decom. Pričam ali nemam kome... ne sluša prosto. Uvek svoj rad pravda time da ne smem nikad da saznam kako je nemati (bio je siromašan kao dete) i stav da je bolje da mu sinovi imaju sve, nego da imaju njega po ceo dan. Klinci su dobri, sva trojica, cene njegov rad i čekaju ga do kasno da bi s njim gledali crtane filmove, to im je najlepši deo dana svima. Nagovarala sam ga da o svojim strahovima popriča sa psihologom ali on odbija jer mu to ne treba, tipično balkanski, a ja se morala negde poveriti. Od straha sam počela krišom vitamine u hranu da mu dodajem...
