Daj svoje mišljenje.
Postoji On, zajedno smo odrasli, večito bili nerazdvojni... Jedina sam ja bila curica, među dečacima u selu, svi su me odgurivali, samo je On bio uz mene večito.. Iako sam mlađa 4 godine od njega, uvek me je pazio, nije dao niko da me dira... Naše mesto je bila ljulja ispred njegove kuće, znali smo sedeti tu i pričati dugo, iako smo bili klinci, tj realno deca.. Razdvojio nas je život, otišao je sa svojima u Ameriku.. Svoj 11 rođendan sam dočekala u suzama, nismo se čuli 4 godine.. Nikad ga nisam zaboravila, i onda 2018. javlja se sa porukom, da li sam to ja, njegova mala smotana drugarica.. Od tad smo u kontaktu, '19 je došao prvi put nazad u rodni kraj, presedeli smo noć na igralištu, zagrljeni, pričali jedno drugom sve što nam se u životu događalo za svo vreme što nismo bili zajedno.. Poneka suza je pala, hteo me je poljubiti, ali pošto sam tad bila u nazovi vezi, rekao je da ne želi da kvari moju sreću, iako bih najsrećnija bila da me je tad poljubio.. valjda pronađete drugi deo...
