Ispovesti

U tridesetim sam godinama. Vodim računa o ishrani, treniram, negujem se i zaista sam zadovoljna svojim izgledom. Poslednjih godina baš retko izlazim i gotovo da nemam društva, jer neko vreme nisam živela u svom rodnom gradu, gde sam pre dve godine vratila. Uprkos tome dosta momaka mi piše (poznanici iz srednje škole, fakulteta, bivše kolege). I većina njih su u braku ili vezi. Slika sa ženom i decom, a ovamo me zovu na kafu. To je uz veliki uticaj koje je moje detinjstvo imalo na mene (otac je bio grozan prema majci i ona je sve morala dok se nije razbolela, i tad je ostavio) dovelo do toga da ja ne želim nikoga. Zaista nemam ni najmanju želju za dečkom, vezom, brakom ili decom. Čak se užasavam toga. Svesna sam da to nije racionalno, ali mislim da nikad ne bih mogla naći nekog ko bi me učinio srećnijom nego što to mogu sama učiniti.