Daj svoje mišljenje.
Pre par meseca sam upoznao svog vanbračnog sina. Plod nesmotrensoti i mladosti, priznajem nisam tada bio muško i pomogo joj jer eto bio sam dete (16g). 1000 suza stoje u redu u moju odbranu. Nažalost kasnije je nastradala, dete su očuvali njeni roditelji, na sve načine sam pokušao da ga bar uzmem tada, nisu dozvolili, otišli u inostranstvo. Znao sam samo ime i prezime (moje) i njegovu sliku iz mladosti. Malog, koji sad ima 28 godina sam upoznao verovatno sudbinski, na nekom sastanku u firmi gde je zaposlen, a ja bio ispred moje. Malo je reći da je isti ja, još i prezime, izgled, lepotan. Sa par uvijenih pitanja još i potvrdim svoje sumnje. On na sreću ne zna ko mu je otac, na istog je ogorčen i pun mržnje i besa, uglavnom krivi ga za sve, suze, besparicu, potreban zagrljaj roditelja. Kako i šta dalje ne znam. Najviše bih želeo da mu priznam, ne bojim se za svoj život, nek čini šta mu želja, već se bojim za njegov. Svu trojicu sinova sam obezbedio i tako želim da mu kažem to izvini sine...
