Daj svoje mišljenje.
Ja sam onaj stub, i u porodici, i u društvu, i na poslu, na koga se svi uvek oslanjaju. Sa strane, deluje da imam idealan život. Na poslu sam na rukovodećoj poziciji, odgovorna za velike projekte, u stalnom kontaktu sa ljudima. Mama, tata, sestra, (sa porodicom), partner, prijatelji... svi računaju uvek na mene, i u finansijskom, ali i u svakom drugom smislu. Ja idem po bolnicama kada je neko bolesta, ja razgovaram sa lekarima, ja identifikujem preminule članove porodice, ja kupujem sanduk, ja pregovaram sa majstorima oko renoviranja i cena, ja razgovaram sa advokatima, ja idem na ostavinske rasprave, ja zakazujem putovanja, aranžmane... Mene uvek zovu svi prijatelji kad im treba moralna podrška, ili pomoć u poslu. Svi se dive mojoj "jakoj ličnosti". Ali ja ne mogu više!! Ne mogu! Šta će biti kad se ja slomim? Šta ako se razbolim? Šta kad meni treba pomoć? Jel oni znaju da i ja plačem?? Hoću da ja imam nekog da se oslonim! Ne znam kako sam se uvalila u ovu situaciju? Imam samo 31 godinu.
