Daj svoje mišljenje.
Jul 2020.godine, 38.nedelja trudnoće, a pandemija. Pošto živimo u Americi, niko nije mogao da dođe od porodice da mi pomogne, a imala sam u tom trenutku dvogodišnjeg sina. Računala sam na muža, koji je inače vozač kamiona i ima fleksibilno radno vreme, tj.može da ne radi kad god, da bude tu uz mene - poslednje 2 nedelje trudnoće i kada se beba rodi. Bili smo finansijski potkovani narednih 6 meseci minimum. Međutim, on me je ostavio sa dvogodišnjim detetom u 38.nedelji sa blagim kontrakcijama, u sred pandemije, u zemlji u kojoj nemam prijatelje ni porodicu i otišao da radi jer je dobio "dobru turu" i ne može da propusti takav novac. Vratio se posle 5 dana, u ponoć, a u 00:10 smo krenuli u bolnicu. Nije mu čak ni bilo krivo, bilo mu je smešno kako je stigao "baš na vreme". Tih 5 dana sam bila toliko uplašena i za sebe i za bebu i za sina. Nije ostao sa mnom u bolnici niti doneo cvet, nije mu dan danas jasno što sam toliko ljuta kad je "sve prošlo kako treba". Slomio mi je srce.
