Ispovesti

Las Vegas, prošle godine, sedim na aerodromu i čekam let Lufthanze za Minhen. Zadubio sam se u telefon, i čitam nešto, kad pored mene na klupi, seda mala devojčica, sa mamom i sestrom, i krenu da se smeju. Ja imao slušalice u ušima, ali ih sve čujem. Kad starija sestra kaže mlađoj, na srpskom, ovaj bata mnogo lep, šteta što ne zna srpski, pa da malo pričamo. Ja prestao da čitam, i krenem da ih slušam. One su me toliko hvalile, čak je nazvale i Zoran, Uroš se zovem. Ušli mi u avion, ja i dalje ćutim. Sele su red ispred mene. Tokom celog leta su se okretale ka meni, pa mi pevale, pa mi mahale. Majka ih smirivala, pa mi se izvinjavala, na engleskom. Na aerodromu u Minhenu, dva sata sam čekao let za Beograd, nje dve su celo vreme bile oko mene. Kada su me videle u avionu za Beograd, nije im bilo jasno, pa me gledale, mama njihova ne veruje šta vidi. Nisam mogao da ih lažem, male me odmah pročitale, znaju ko je naš.