Ispovesti

Eh Bože koliko zavidim ljudima čija je prva ljubav ujedno i posljednja... Bili smo mladi, nismo znali ni jedno ni drugo šta bi od života, često se svađali, još češće ljubili, mrzili se i voljeli u isto vrijeme, griješili i on i ja, ali na kraju dana ništa nas nije moglo razdvojiti... Ili smo bar to tako mislili... Sjećam se, na rastanku, rekla sam mu da pozove li me na vlastitoj svadbi i traži da mu dođem, ostavila bih sve i došla istog trena... I tako.. došao i taj dan. Udajem se. Čekam poziv. Gledam u masu, u strance ne bih li ugledala njegovo lice. Znam da zna da se udajem, znam da zna da čekam. Ali nema ga... I danas, nekoliko godina kasnije, imam i djecu s mužem i volim ga, ali nikad ga neću voljeti kao što sam voljela svoju prvu ljubav. I dan danas mislim na njega, dan danas bih mu otrčala da mogu. Ali, više ne mogu. Jedino što mogu jest voljeti ga do kraja svog života, kao što sam i obećala...