Daj svoje mišljenje.
Prošle nedelje dok sam se avionom vraćao iz Malmea, u trenucima dokolice, spopala me je jedna misao o ženskom licemerju za šta nemam protivargument da opravdam sa moralnog stanovišta. Naime, sve žene (što razumem) traže požrtvovanog muškarca koji bi poginuo ako treba da je spasi u nevolji (od kriminalca, silovatelja, agresivca...). Ista ta žena će savetovati svoga sina da gleda sebe na prvom mestu i da ne rizikuje svoj život zbog žene. Dakle, jedno traže kod partnera, a sasvim suprotno savetuju sinove. Isto tako, od muževa će očekivati da imovina od razvoda pripadne većinski ili sva njima, a sinove će savetovati da kada se razvode uzmu sve ono što su oni uložili. Ovo samo evolutivno može imati smisla, ne moralno, što je opet dokaz da ženama upravljaju instinkti koji podstiču licemerje. Ja kao muško svog sina vaspitam da bude požrtvovan uvek, za sve, junak i da nije gramziv, a moja žena ga vaspita da (citiram) "uvek sebe stavi na prvo mesto, a ne neku beštiju ili drugare".
