Daj svoje mišljenje.
Završila sam medicinu u roku, trudila se koliko sam mogla, posla u Srbiji nije bilo (bez stranačke knjižice, rodbinskih i sličnih veza, volontiranja u nedogled). Radila sam šta sam morala, Bože moj, dok mi nije pukao film, naučila nemački, potom položila njihov stručni ispit, došao mi ubrzo muž, sve se nekako skockalo. Radiš i ovde kao crnac, da se ne lažemo, ali na kraju meseca znaš za šta radiš, kolege mogu da te vole ili ne moraju, ali te poštuju i to mi je sasvim dovoljno. Sada kada smo došli do ok finansijske situacije, uopšte nemam želju da gledam nova kola, nove telefone itd. Imamo za svoje potrebe, ne bih bila srećnija u stanu od 300 kvadrata nego u ovome od 55. Želim da pomognem nekome ko nije u mogućnosti da sebi obezbedi pristojan život. Svi smo svesni nedostupnosti socijalnih i zdravstvenih usluga u Srbiji. Najsrećnija ću biti kada neko ne bude morao da misli kako će skrpiti kraj s krajem. Osećaj sigurnosti je neprocenjiv. Ne mora ni da zna za mene, to mi je najmanje bitno.
