Ispovesti

Tek sada sam kao odrasla shvatila da ustvari nije sve bilo do mene, da nisam ja kriva što nisam prihvaćena i da neki postupci ljudi nisu morali da budu takvi da su oni stvarno bili ljudi. Npr, svake godine sam išla kod vršnjaka na rođendan. On ima sestru stariju od njega 15 g. Ona bi nas sve prvo pitala kako smo prošli u školi i na osnovu toga bila ljubazna. Npr ja sam mogla biti njegov drug dok sam bila odlična, posle se ne sećam da je pričala sa mnom, samo se sećam nekog neprijatnog osećaja što nisam učila. Što se deca moraju vrednovati po tome? Ili kad je tetka koju sam smatrala drugom majkom mi pričala kako ne treba da se družim sa sestrom, kako moja majka nije prava majka, kako ja u kući nemam nešto a ona ima itd. Sad kad ona ima unuke god. koliko sam ja imala, i kad isto tako dolaze svaki dan kod mene, ja se sa njima igram i volim ih puno, kad ih vidim samo pomislim "Ja nisam takva, to su samo deca". Tako sam shvatila da su i oni mogli biti ljudi da su hteli.