Malo pre sam imala diskusiju sa mamom. Par puta godišnje sam odvajala sa strane garderobu koju više neću nositi i stavljala na humanitarne licitacije. Garderoba je kao nova i bilo mi je glupo da bacam a tako mogu i pomoći nekome. Jedna koleginica sa posla konstantno je kukala i govorila kako je jadna, kako nema para i bilo mi je žao i počela sam tu garderobu da prosleđujem njoj, do sada vrednost toga je više stotima €. Juče sam odvajala opet garderobu i odlučila da ne želim davati nekome ko jedva izusti hvala, ja ne očekujem nikakvu korist niti me je neko terao ali ne želim nekome ko komentariše mene negativno davati. Mama je tu uskočila i rekla nema veze daj joj, šta te briga kakva je. Kada sam rekla da je počela bukvalno da grabi kad joj donesem i da većini kuva kafe a da mene nikad ni iz kulture nije pitala a nije naravno u obavezi zašto nekom detetu ne bih pomogla.
Imam 28god i sa društvom iz osnovne se čujem i dan danas, družimo se, izlazimo zajedno, deca nam se već druže. Svi su pričali, vremenom ćete da se udaljite, svako će na svoju stranu. Stoji sve to, neko se preselio u drugi grad, neko radi u nekoj drugoj firmi, neko još uvek nije u braku, neko jeste, svako bira svoj put, ali opet ne vidim razlog da se ne čujemo više, kad nismo imali nikad problema. Normalno da to nije učestalo kao kad smo bili deca, svi mi imamo porodice, posao, obaveze, ali smo i dalje u kontaktu. Za ovih 20g+ oni su mi kao rođeni braća i sestre bili, međusobno se pomažemo za šta god da je potrebno.
Od kolijevke pa do groba, najljepše je đačko doba. Sjećate se toga? Imam 33 godine, za mene je to i sad laž kao i tad. Osnovnu i srednju školu ne bi ni najgorem neprijatelju poželio. Dan danas imam noćne more vezane za taj period. Živim svoj život, oženjen sam.... Ali i sad imam tremu pred početak nove školske godine.
Koleginica prestala da komunicira sa mnom i da ide na pauze. Pre toga na pauzi pričamo i ona meni kaže da sam papučar jer uglavnom peglam svoje stvari. Ja ne odreagujem na to ona nastavi da lupa i ja joj kažem "Vidi, tvoje mišljenje mi nije relevantno. Dođeš jednom dva puta nedeljeljno skoro pa uplakana, muža stalno ogovaraš, vaši se ne podnose međusobno, vas dvoje se ne podnosite, ne znam što ste u braku. Ja jedva čekam da dođem kući da zagrlim svoju Tašu, a ti posle posla stalno izmišljaš obaveze da ne odeš kući". A sve je bukvalno tako, i ona prestane komunicirati, naljutila se. Mislim se "kome ti daješ savete".
Dok neki srećnici dobijaju automobile za diplomu ili rođendan od roditelja, ja od svojih nisam dobila ni vozački. Jednom sam tražila od njih nov telefon i prisjelo mi je. Toliko da ću to da pamtim čitavog života. Dva puta mi kupili laptop, i to mi je izašlo na nos. Za ostalo sam štedila novac i plaćala sama. Nekom je život majka, a nekom maćeha.
Saznam da moj brat vara ženu i naravno da sam ga napala radi toga. Pa onda saznam da i njegova žena ima nekog ljubavnika za kojeg on zna. Pa su se dogovorili da svako smije imati drugog partnera van braka. Ne znam što da mislim...
Izgubila sam sebe u braku... Nosim stvari koje se njemu sviđaju (čak i u šoping nikad ne idem sama već s njim, jer ja ne znam sebi da kupim, uvek mi presedne to što kupim)... Nikada sama ne donosim odluke već gledam da njemu odgovara, tražim na neki način njegovo odobrenje... Pravim frizuru koju on voli... Kada nešto poželim drugačije, uvek me napadne kako meni neko puni glavu, a valjda on zna šta mi najbolje stoji i onda optužbe kako sam ja sad odjednom feministkinja, borim se za svoja prava...
Moj bivši je bukvalno u platonskoj vezi sa 'drugaricom', a da toga nije ni svestan ili misli da ja nisam svesna. Provodio je više vremena sa njom, nego sa mnom ona mu delila savete tj sabotirala vezu tako da sam ja taj cirkus napustila. Mnogo je dve devojke na današnje vreme, neko jedva nađe jednu...
Jedan dečko mi se javio na ig-u. Iz pristojnosti sam odgovorila i zahvalila se. Nastavio je konverzaciju i stvarno mi se učinio kao kul osoba, poklapali smo se skroz. Dogovorili smo se posle par nedelja dopisivanja da se vidimo. Ja sam ga čekala u kafiću i gledala okolo, jer je kasnio. Pomislila sam možda je tu, ali me nije prepoznao, jer je nasprem mene sedeo lik visine oko 190, mršavije građe i crne kose kao on. Zovem ja njega jer stvarno nema smisla, čekam ga 45 min, popila već jednu kafu. U tom trenutku sedne naspram mene lik smeđe kose, visine oko 170 i malo puniji i kaže "izvini što sam malo kasnio, čekao sam da mi operu mečku". Zanemarim ja to, iako je ružno što me je lagao. Ali nisam mogla da zanemarim to što je došao i bacio ključeve na sto samo što me gađao sa njima nije i digao jednu nogu na stolicu, a drugu na sto i ponašao se prema konobaru kao prema stoki. Platila sam račun, pokupila se i otišla.