Jedan dečko mi se javio na ig-u. Iz pristojnosti sam odgovorila i zahvalila se. Nastavio je konverzaciju i stvarno mi se učinio kao kul osoba, poklapali smo se skroz. Dogovorili smo se posle par nedelja dopisivanja da se vidimo. Ja sam ga čekala u kafiću i gledala okolo, jer je kasnio. Pomislila sam možda je tu, ali me nije prepoznao, jer je nasprem mene sedeo lik visine oko 190, mršavije građe i crne kose kao on. Zovem ja njega jer stvarno nema smisla, čekam ga 45 min, popila već jednu kafu. U tom trenutku sedne naspram mene lik smeđe kose, visine oko 170 i malo puniji i kaže "izvini što sam malo kasnio, čekao sam da mi operu mečku". Zanemarim ja to, iako je ružno što me je lagao. Ali nisam mogla da zanemarim to što je došao i bacio ključeve na sto samo što me gađao sa njima nije i digao jednu nogu na stolicu, a drugu na sto i ponašao se prema konobaru kao prema stoki. Platila sam račun, pokupila se i otišla.
Živimo zajedno skoro dve godine, na početku je bilo sve okej a onda pocinje pakao. Zanemaruje me, pokazuje mi da mu nisam bitna. Mnogo toga sam mu opraštala što ne bi moglo stati u par rečenica. Volim ga, zato sve to trpim. Psihićki me jako poremetio. Nemam snage da se okrenem i odem jednom za zauvek. Par puta sam to uradila i vraćala mu se. Želim da skupim snage i ostavim ga bez povratka, jer ne mogu više da trpim njegovu hroničnu nervozu, nepoštovanje, manjak empatije.
Na razgovoru za posao, poslodavac mi je rekla da me je pregazilo vreme. A za posao pravnika nudi 54.000 rsd. Možda je mene pregazilo vreme, ali mi je pamet ostala bistra. Ne znam gde ćete naći nekoga ko će raditi za taj novac. Mrš.
Imam spisak zanimanja muškaraca sa kojima nikada ne bih bila a pogotovo ne u ozbiljnoj vezi, a to su: političar, poznata ličnost, konobar, pilot, ljekar, osoba koja radi sa djecom ili osobama sa posebnim potrebama, profesor, huligan (mada to nije zanimanje već životni stil), mafijaš, osobe koje rade sa puno ljudi i u uslužnim djelatnostima, vozač, a posebno kamiondžija i bilo koje zanimanje koje iziskuje poslovna putovanja.
U Hrvatskoj dok sam živio nisam bio toliko prihvaćen, a u školi sam skoro pa nikada nisam bio prihvaćen i meni bi se rugali zato što sam imao prilagođeni program, a i zbog mog prezimena su mi se isto rugali jer se prezivam Berger. Imao sam dosta problema sa profesorima i bio sam poslan kod psihologa jer me je neki debil napao i od tada su bili problemi sa roditeljima i profesorima, pa sam dobivao opomene i jedan put sam dobio ukor pred isključenjem, postoji puno razloga zašto sam bio toliko loš u školi. Ali to neću napisati u ovom tekstu jer neće dovoljno stati. Bilo je svega i svačega pa su me tukli u školi. Imao sam dosta velik stres da sam nakon smrti svojih Rodiitelja doživio živčani slom i nakon par mjeseci bio mi je dijagnosticiran bipolarni poremećaj. Završio sam jedva srednju i sada radim kao web dizajner u Austriji i živim sa prekrasnom i slatkom curom i idem na terapije kod psihijatra. Moja cura je moja najveća podrška u mom životu i ona me je prihvatila onakvog kakav jesam..
Skretanjem previše pažnje na sebe nećete puno toga postići. Evo sitacija sinoć iz kluba dečko pali tompus sa salvetom da ga primete devojke, taj ćošak kluba je smrdeo na požar bukvalno i svi su ga gledali kao teškog indijanca. Dva lika pravac iz teretane u xs slimfit majicama ugurali se u grupu devojaka one se pomerile dalje od njih. Lik koji igra kao da je progutao 10 eksera, svi ga snimaju da stave na stori i posle toga niko ga ne ferma. Ne pokušavam da hvalim sebe jer ja sam možda dečko sa najviše neiskorišćenih šansni kod devojaka, ali jedna od tih devojaka što su pobegle od slimfit braće se ugurala za sto gde sam bio ja sa društvom i bukvalno se trljala o mene (zicer što bi se reklo), ovaj što je skakao kao da je na ekserima oko neke devojke iza mene, ona je meni dala ruku da igram sa njom, ja ni nju nisam fermao jer sam gledao telefon i čekao DM od one koja mi odg posle 24h, nebitno što sam ja glup, hoću reći "izgledajte normalno i ponašajte se pristojno i primetiće vas".
Neki muškarci misle da je žena predodređena da sjedi kod kuće kuva ručak, čuva djecu i da su takve žene najsrećnije. Iskreno svaka čast onima koji mogu tako da žive ali ja ne mogu. Ako sam predodređena za to zašto me takav život guši. Dođem kod dečka na par dana, pa uzmem da radim kućne poslove nakon par dana nije mi dobro više, takođe sama činjenica da neko drugi zarađuje za mene mi nabija ogroman pritisak, ja ni od roditelja nisam tražila novac da nešto sebi kupim...
Moja supruga je profesor Srpskog jezika. Fakultet je završila sa jako visokim prosjekom, kao jedna od par najboljih, a u svojoj generaciji najbolja. Master takođe sa jako visokim prosjekom 9.90. Jako je predana nauci, toliko da je upisala i doktorske studije, modul jezik. Nešto što je meni "špansko selo". Ne postoji osoba kojoj tokom studija nije pomogla da položi bar jedan ispit ili završi bar jedan rad. Bezuslovno, bez postavljanja pitanja, jednostavno je pomagala svima i više nego što je mogla. Međutim, za nju prilike za posao u struci gotovo da nije bilo, a sve eventualne mogućnosti su nekako propale ili su bile nerealne. Ovi što im je pomagala, sada ih gleda kako se šepure u štiklama i nosaju fascikle, a ona je godine provela radeći najgore poslove! Demoralisana je, i jako mi je teško da je gledam, konstantno ohrabrujem, iako znam da za nju i njeno znanje nikoga nije briga. Otišao bih na kraj svijeta da je vidim srećnu!
Roditeljima nije drago što nisam u kontaktu sa bratom i njegovom obitelji. Činjenica je da je svima oduvijek bio veći prijatelj i brat nego meni koji sam mu najrođeniji. Tako će svi za njega reći da je drag i dobar ali samo ja to ne mogu. Također je i svima bio bolji nego našim roditeljima, iz svega ih je uvijek isključivao a oni se nikad nisu miješali ni zapitkivali zašto je takav. Još u srednjoj je upoznao sadašnju ženu koja ga do današnjeg dana skroz manipulira. Jako ružne stvari je radila našim roditeljima (a o zajednici ni priče) imala luđačke ispade, branila im djecu i tako dalje. I sada kada se iz tko zna kojeg skrivenog razloga gospođa smilovala i odjednom im dopušta (kontrolirano) viđanje djece, svima sam ja sada negativac jer me ništa od toga ne zanima. Rekao sam im da imam ženu, dvoje djece i ne želim uopće djecu učiti da se nešto mora radi reda. Ne mora se ništa. Moje je samo da našu djecu učim da se paze i vole. Čvrst sam u odluci a okolina me većinski osuđuje.