Da li je moguće da su manijaci koji vladaju društvenim mrežama uspjeli da ubijede mlade u dvadesetim i tridesetim godinama da su stari? Ajde djeco, tek ste se ispilili. Uživajte u životu i batalite internet ako vas je tako lako ubedačiti.
Na putu sam da ostvarim sve što sam oduvek želeo. Napredovao sam na poslu do ciljane pozicije, najdalje za 2 god ću bez kredita kupiti stan kakav želim već duže vreme, kupio sam auto koji sam želeo. Imam hobi koji me opušta i koji ako mi bude potrebno lako mogu da naplatim, mali krug pravih prijatelja, redovno treniram. Međutim već duže vreme mi fali neko da sa kime ću sve to da podelim, imam potrebu da sam nekome potreban i da joj budem oslonac u životu. Čini mi se da je sva ta žrtva da ostvarim svoje snove bila uzaludna. Za par dana punim 33god i imam osećaj da nikada nikome nisam bio važan u životu, kada god sam bio zaljubljun, na kraju sam bio izigran. Polako dižem ruke od svega..
Javna sam ličnost a introvertna sam osoba. Pevam, završim posao, i želim kući! Ne želim da sedim sa ljudima, jako mi je neprijatno. Istrošim svu snagu na te "lažne osmehe" za gazde manedžere narod.. a ako kažem da ne želim odmah sam drska i nadmena. Volim svoj posao i dobro mi ide, tu dam svoj maximum, ali me ljudi iscrpljuju i izgubim volju sa bilo kim više da pričam uopšte...
Volim svog muža, ali ponaša se kao adolescent. Kada ručamo gleda u telefon, posle igra igrice, zove društvo da nam dodje bez toga da me obavesti. Imamo bebu, koju hoće da izvede napolje kad on hoće, ne pita je li gladna, presvučena. Kada reagujem kaže da se ponašam kao baba, da nisam opuštena. Sve me to uzasno nervira i strah me da se ne ohladim od njega?! Pričala sam sa njegovom majkom na tu temu, ona se inače udavala još dva puta posle njegovog oca i samo mi kaže-ako ti nije dobar-razvedi se. Užas.
Nekad me brine sa kolikom lakoćom mogu otpisati nekog iz života. Imam 32g, prije 10ak godina sam bila jako društvena a onda se nekako sve izgubilo, prijateljstva su popucala. Danas sam sretno udana, imamo lijep život, odnedavno i bebu. Živimo daleko od obitelji, ovdje se ni ne trudimo ostvarivati neka prijateljstva pa smo samo nas troje. Zadnji puta sam se zbližila sa jednom kolegicom koja se na kraju pokazala kao jako loša i dvolična. I opet sam nakon dugo vremena morala odlučiti hoću li se zbog atmosfere na poslu praviti luda ili ću ju hladno otpiliti. Karakter mi nije dopustio da progovorim više i jednu riječ sa njom, samo sam ju prekrižila kao da je umrla iako sam znala da će biti tenzija u smjeni. Muž je rođenog brata zbog groznog ponašanja njegove žene također otpisao, bez drame i svađe. Roditelji se bune kako to može tako. Kud mi ni nismo neke asocijalne budale, volimo ljude, razgovor ali nekad se stvarno zapitam se da li je normalno da nam je ovoliko sve dop*****?
Već 4 godine gajim jaku ljubomoru prema jednoj drugarici. Ona je prelepa, što bi rekli, božiji favorit. Ima sve, od zgodnog tela, duge kose, savršenog nosa...Sve što možete da zamislite. Zbog toga, prima jako mnogo muške pažnje. Ne da me to dotiče toliko jer imam momka, ali oni nju tretiraju kao kraljicu. Npr. za 8. mart, od troje drugova je dobila svoje omiljeno cveće i omiljene čokoladice. Ja nisam dobila ništa, pa čak mi nisu ni čestitali praznik. Pritom, da napomenem, devojka je nenormalno glupa. Glupa je do te mere da ne može sama da se snađe, jako nepismena, samo je svoj lični izgled i novac zanimaju. A pošto danas postoji ,,pretty privilege" svi drugovi to ignorišu i ne vide problem. Da ja kažem nešto pogrešno, ili glupo, mene bi kritikovali, ali da ona kaže isto ako ne i gore, niko ne bi pisnuo, čak bi je neki i hvalili. Neverovatno mi je kako jedino u životu što ti treba je lepota, tada će te svi voleti, bez obzira koliko si inteligentna.
Dijgnosticiran mi je kancer. Već par mjeseci, ali ja kao da toga nisam svjesna. Ponekad mi dopre do mozga da imam neizlečivu bolest. Ne želim o tome da razmišljam i želim da ostanem pozitivna.
Bio sam super dobar sa profesoricom u srednjoj školi, bio sam joj omiljeni učenik, ona meni omiljena profesorica, ali svaki dan kad me je slala po kavu, svaki dan sam joj pljunuo u šolju sa kavom.
Izlazio ja na vožnju više puta, jednom na poligonu padnem, drugi put pri skretanju zađem suprotnu traku (pojela me trema). Treći put ja kao okej, al skrenem drugom u usku ulicu i zagazim na pešački kad su neke žene krenule i tako. Međutim, oba puta kad sam išao u grad, neka odvratna iz policije, znači užasno iritantna ličnost, pravi se fina, a užasno neprijatna. Četvrti put ja izađem, ona kao, ja mislila da ste vi više odustali. Ja rekoh, ja mislio da si ti konačno umrla, al eto, neke želje se ne ostvaruju brzo. I ona tu kao, izađite, kako vas nije sramota, rekoh izađi ti, ja sam se naplaćao časova i svega da sad ovaj auto mogu komotno kući da odvezem. I ništa, sad čekam peti put da izađem. :D
Posle dužeg vremena uzmem hard disk sa uspomenama, listam snimke, naravno tu su intimni snimci od devojaka koje nikada nikom nisam pokazao, gledam te snimke najviše snimaka imam sa jednom od bivših devojaka... Jako mi je žao što sam prekino zbog druge devojke sad bi sve dao da vratim zimu i da ti na miru pravim dete, Ivana volim te!