Student sam treće godine medicine i imam osećaj kao da je svet stao od trenutka kad sam je upisala. Kao da više ne umem ni da budem srećna, nego samo konstatno ogorčena i nezadovoljna kako svojim izgledom tako i svojim dostignućima na fakultetu. Sve sam do sada obavljala u roku, treniram, trčim, maksimalno vodim računa o ishrani brojanju kalorija, ali čini mi se da pucam po šavovima, ne znam još koliko ću ovako moći, živim kao robot.
Naši psi su se napokon složili! Posle više od tri godine izbegavanja da se ne potuku (dvorište, kuća - kuća, dvorište) samo smo ih pustili. Malo su se pokačili u početku, ali obojici dajemo podjednako pažnje i učimo ih zajedno. Presrećna sam što se zajedno igraju i imaju slobodu da trče velikim dvorištem.
Ja sam onaj tip koji ne odgovara po dvije, tri sedmice na poruke, a nekad ih sasvim zaboravim. Mislim da nam današnja tehnologija krade vrijeme i kvalitetnu komunikaciju. Mnogo volim iskrene emocije, smijeh, zagrljaje, toplinu, argumente, savjetovanje...a koliko mi zapravo toga možemo prenijeti preko poruka? U društvu nikad ne uzimam telefon jer volim živjeti u momentu i upijati trenutke. Danas su to ljudi zamijenili sa tehnologijom i njima je u redu. Ne osuđujem nikoga, svako radi ono što mu odgovara, ali ja bih radije da svakih mjesec dana sjednemo skupa na kafu, pa makar i vozila satima do odredišta, nego da se dopisujemo svako malo i da gledam u telefon umjesto u sebi voljenu osobu. Nema mi smisla. Već par osoba se radi neodgovaranja naljutilo na mene, jedna se čak i prestala da druži. Tu ima ljudi koji me poznaju godinama i znaju koliko sam dobra drugarica, usprkos toj maloj "mani". Da li je do mene ili do njih? Uvijek se osjećam krivom, ali u suštini to je ono ko sam.
Prestao je da mi se diže od ženinog zvocanja, gunđanja, prigovaranja za sve i svašta, i traženja dezurnog krivca.
Imam vozačku dozvolu skoro 15 godina. U poslednjih 4 imam svoj auto. Vozim po gradu, vozim na posao, do susednog grada, do tamo vozim po 80 km/h. Vozila sam po centru glavnog grada i većih mesta, ništa mi tu nije frka, prestrojavanje, parking... Parkiram se bočno na mini mestu, ravno, u rikverc.. Nemam strah za volanom.. Ali autoput... Više puta sam vozila satima duže magistralama da ga izbegnem. Samo uključenje i vožnja dok se sve vreme bojim da ne napravim grešku i umrem mi je ludilo u glavi. Vozim ja, tako nekad, ali mi se dlanovi oznoje do laktova... Ne znam kako da pomognem sebi.
Koleginica me bezobrazno više puta zove na kafu sa svojim mužem, koji neprestano flertuje, a ona gleda moje reakcije. Zaboga, muž joj lep, ona udata za njega, ja nisam, čisto da vidi kako on reaguje na mene. Šta bi radila ona da ja pređem granicu? Šta? Žene, ne igrajte se vatrom, slobodne devojke mogu da vam razbucaju to što imate samo ako žele!!!
Gleda mi stori, gledam mu stori. Malo se sporečkamo na poslu, ja mu namerno ne pogledam stori, ne pogleda ni on meni sledeći. Nismo klinci, on ima 38 a ja 30 godina…
Upoznali smo se na koncertu i ludo se zabavili tu noć. Nije se ništa desilo čak ni poljubac ali kemija je bila nevjerojatna. Nakon koncerta dogovorili smo se da uzemo stvari iz garderobe i nađemo se ispred. U gužvi prijateljica s kojim sam došla je pala i izvrnula nogu, morali smo na hitnu i tako se nismo vidjeli ni razmjenili kontakt. Svuda sam ga tražila od slika s koncerta, interneta, društvenih mreža njemu ni traga. Prije par dana prepoznam prijatelja koji je bio s njim (radi u pošti), pitam za njega i saznam da je bio samo u posjeti jer živi vani. Kaže da nema mreže ali dao mi je njegov broj telefona. Ne znam šta da radim.
Nema šta da se lažemo, devojka mi je sponzoruša. Ja sam sa njom, jer dobro izgleda. Ona je sa mnom jer dobro zarađujem i obezbeđujem joj lagodan život. Ne luksuzan, ali veoma lagodan. Shvatio sam da je svaka sa mnom bila iz neke koristi. Pa kad je već tako, onda bar da se više ne foliramo. Ovo mi je prva veza gde dobijam mnogo više nego što dajem. Imao sam neku ideju o ljubavi, ali očito da sam pogrešio i da to za mene ne važi.
Ne radim više u struci. Našla sam drugi i bolji posao. Jako mi je dobro, dobra plaća, normalan kolektiv. Nedavno sam srela kolegicu s faksa koja se odmah pohvalila kako je pokrenula svoju firmu, a mene je pogledala kao jadnicu kad sam rekla da radim nešto van struke, kad da je iznad mene jer se bolje snašla u karijeri. Mene naša struke uopće ne zanima, bila je greška što sam to upisala, ali našla sam svoju put i sretna sam.