Muž i ja smo odlučili da uradamo isto što i jedna naša pevačica da bi dobili dete. Novac i finansije imamo da pokrijemo troškove i to nam jedino preostalo da probamo surogat. Jedino svekrva i moja mama su protiv, kažu da će dete imati psihičke posledice kad sazna da ga mama nije rodila već nepoznata žena. Obema je vantelesna i godine neuspeha normalna stvar a ovaj način uvrnut i bolestan. Ne razumem, cilj je bitan a ne sredstvo.
Volela bih u usta da poljubim, samo jednom, drugaricinog (kuminog) muža.
Teškom mukom, nakon velike borbe, dobili smo dijete. Krenuli smo u borbu i za drugo, ali ja se osjećam krivom jer ne želim, žao mi je da mi dijete nema brata ili sestru, ali jednostavno nisam spremna na novi dugotrajni postupak. Posljednji mi je donio hrpu zdravstvenih problema, bojim se da ako nastavim bit će ih još. Jesam li sebična? Jesam li luda što se osjećam krivom?
Bila sam 5 godina u vezi sa bogatim mezimcem. Ima samo izgled i pare. To su bile drame, svađe, prevrtanja očiju, veštačko ponašanje njegovih... Raskinemo i smuvam se sa jednim ekonomistom, radi u školi, skroman, dobar, divan, njegovi predobri, uživam... Devojke, valjda ste shvatile poruku!
Moja majka ima blizu 70 godina. Kada god sam u mogućnosti svratim do nje, pozovem je. Nekako mi se stalno vrti u glavi misao da može da umre, i prosto želim da svaki mogući trenutak budem blizu nje, da joj ulepšam još ovo malo života. Znam da nekome ovo zvuči glupo...bezveze...ali žao mi je što su neki ljudi prošli kroz moj život, bila sam sa tim ljudima srećna, ali malo vremena sam provela sa njima.
Radim u stranoj kompaniji. Zaposlenima su na raspolaganju u svako doba dana sokovi, kafa, voće, u nekoj meri i slatkiši. Bar 5-6 puta mesečno ručkovi u boljim restoranima. Ne mogu da razumem 20% ljudi koji se nalivaju sokovima, cede narandže i mandarine dva puta dnevno a na ručkovima kada odemo poručuju najskuplja jela i vina. Dešava se da pojedinci odu pijani iz restorana posle nekoliko rakija i 7-8 piva. Čekam dan kada će sve ukinuti zbog tih 20%.
Imam kuću u selu, napuštena je jer radim u Kanadi. Rođaci iz sela su je prisvojili, izlomili voće, napravili skladište za svoje poljoprivredne mašine, seno...kad sam im dala rok da se do 1 marta, isele i sve iznesu, oni su me napali što da mi šupe stoje prazne kad ih ne koristim i šta će mi kad sam udata i imam decu, ko da ću dolaziti. Neverovatno.
Kada sam bila mozda 6. razred, imala sam nastup sa horom za školsku priredbu. Tada smo bili u lošoj finansijskoj situaciji tako da mi je mama napravila frizuru za nastup. Kada sam došla u školu, nastavnica muzičkog me samo pogledala i rekla pred svima ,,gdje si ti krenula sa takvom frizurom, kao da ćeš prati prozore negdje". To me toliko pogodilo nešto da se još uvijek toga sjetim a imam 30 godina. Ta ista nastavnica je kasnije imala još ispada svakakvih sa učenicima ali još uvijek radi u istoj školi jer vjerovatno ima jaku pozadinu.
Apsolutno mi je neverovatno do koje mere ljudi precenjuju svoju sposobnost da se tuku.
Ja treniram ceo život, muay thai i rvanje, jednostavno volim. I znam šta znači pravi fizički obračun.
U mom društvu niko ne trenira, i to šta čujem od mojih drugara mi je apsolutno neverovatno.
Oni svi misle da su sposobni i da bi mogli da se pobiju itd, itd.
Ljudi, ne da nemate pojma, nego ni slučajno nemojte da se pravite važni okolo. Ako nikada niste ušli na sparing, ako nikada niste trenirali ili ako ne trenirate redovno, nemojte biti takvi.
Budite realni prema sebi, gledam kako se k*rčite po ulici, vičete u saobraćaju, mnogo mislite da ste opasni.
Molim vas, pamet u glavu i budite bolji od toga, kao prvo nije vredno, kao drugo verujte mi nemate pojma šta zaista znači biti u fizičkom obračunu.
Ako zaista želite da budete to što govorite, onda krenite na treninge, ali kada postanete borac, i ego će vam se smanjiti.
Ako ste normalna osoba, naravno.