Najbolja prijateljica, kuma i osoba za koju sam jedino bila spremna ruku da dam da ćemo zauvek ostati prijateljice me je odbacila kada je postala majka. Uvek sam bila tu i delovalo je da je i ona za mene. Bila sam uz nju jer sam tako osećala. Veći deo njenog života, pre, za vreme i posle trudnoće, iskreno se radovala ili tugovala sa njom.
Kad se porodila polako sam uviđala da joj to više ne treba, da su joj potrebni ljudi koji žive istim životom jer drugačiji nisu vredni.
Kada sam prolazila kroz za do tada najteže trenutke u životu, ona se čak nije ni pravila da sluša toliko koliko bi mi značilo i koliko je ljudski a kamoli posle svega, na par rečenica. Naši poslednji razgovori su izgledali smešno i ponižavajuće za mene.
Nedostaje mi i boli me jednako kao razvod kroz koji prolazim.
Počeo sam izlaziti s jednom djevojkom i dopisujemo se preko WhatsAppa. Djevojka je stvarno ok, ali mi nije jasno kako je cijelo vrijeme na mreži. Doslovno čim joj odgovorim na poruku, ona odmah krene odgovarati. To mi stvara pritisak jer nemam toliko vremena za dopisivanje zbog posla, dok ona to može raditi na poslu. Nije mi jasno kako možeš cijeli dan držati telefon u rukama.
Volim svog supruga, ali se više ne radujem kao nekada kad dođe s' posla ii kad je kući. Ukratko, toliko sam se trudila da budem dobra supruga, majka i ulagala, dala sebe u nekim situacijama max a za uzvrat nisam dobila ništa. Moj suprug smatra kako sva ta ulaganja i treba da budu sa moje strane i da ne razume šta sam ja očekivala? Ali ne razume da sam se umorila od svega, da od njega više ne dobijam ni da je ručak ukusan, ni da mi nešto lepo stoji pa čak više ni ne primeti nešto novo na meni. Kako on kaže to vremenom postaje rutina i ne obraća pažnju više na te stvari. A ja sam tako željna jedne njegove lepe reči i posvećenog vremena meni da ću pući.
Imao sam period u životu gde sam svaki petak, subotu uveče pio vino, pivo, vodku.... onako čisto malo da se opustim uglavnom pijem sam ili sa drugarom. Imam 18 godina i već sam počeo malo da se alkoholišem, iako sam lik koji uopšte ne voli alkohol i uvek neke face pravim (zato hoću da popravim to i što više da pijem). Hoću to da popravim i zato sam svaki vikend pio različit alkohol ali sam se razočarao kad sam za 3-4 sata celu flašu vina 1L popio, otac hteo da me odrobija gde sam mu reko ajde nije ništa. Osećam da mi polako prelazi u naviku da pijem...
Pomislim nekad, ajd što me j*be rođenje na Balkanu, ajd što me noću j*be komšijsko štene kad laje na šušanj, ajd što me j*bu poslodavci... nego mi krivo što se s nikim stvarno ne j*bem!
Završila sam arhitekturu, radim za jedan projektantski ured i imam pristojna primanja. Tata i stric mi drže kafić u kojem sam ja konobarila ljeti dok sam studirala. Još uvijek pomažem koliko mogu, uglavnom administrativne poslove (inventar, narudžbe za dobavljače i sl.), ali zna se dogoditi da uskočim za šank ako je gužva ili ako je problem za pokriti smjenu. Više puta mi se dogodilo da mi se gosti nabacuju ili dijele komplimente. Obično nije ništa ozbiljno u pitanju, ali najjači su mi pojedinci koji tobože suptilno, ali vrlo ponosno, mašu ključevima auta ili se hvale gdje rade i kolika im je plaća. Jedan je čak prijatelju komentirao kako su se današnje žene razbahatile, traže nešto posebno, što njemu fali, on je dobar i situiran, mi ni ne znamo koliko on zarađuje. A da mu kažeš da te novac ne zanima jer i sama imaš dovoljno, e, onda si goropadnica koja mu nabija na nos da ona ima više. Blago onoj koju takvi zaobiđu.
Ljudi u vezi sam sa muškarcem koji ima malu ćerkicu od 6 god...meni nikada da kupi nešto, da me iznenadi, ne zna da ceni što sam i više nego dobra sa njegovom ćerkom, baš me voli devojčica. Njoj kupuje svašta, zaštitnički je nastrojen, prema meni skorz drugačiji, za jedan cvet ga je trebalo moliti godinu dana, za sve praznike, svaki odmor je sa detetom, sa mnom ne... Nikada da dobijem neki lep poklon, stalno neke gluposti, kao da se ne trudi da vidi šta meni treba, šta volim..to počinje jako da me umara a sad ja da molim za pažnju, iznenađenje, neki lep poklon..muka mi je.
Sestra mi je prije nekoliko dana javila da je trudna. Obje smo udate i kilometrima smo daleko. Mnogo mi nedostaje. Voljela bih da sad mogu da je zagrlim i kažem joj koliko sam zapravo srećna zbog novog života.
Ovo je prva prava radost u mom životu.
Svaki dan se molim Bogu da sve dobro prođe, i da za 9 mjeseci tetka drži svoje pile u naručju 💛🐤
Da mi je jednom otići na more u neko otmjeno ljetovalište, da samo dođem i uživam ko kraljica ne razmišljajući koliko šta košta. Da spavam dokle hoću, plivam malo u privatnom bazenu pa malo u moru, pa malo masaža, uf. Bar mogu maštati. Nisam nikad ljubomorna kad vidim snimke na ig ili fb i kako ljudi uživaju, samo pomislim "blago se njima".
Ljudi me hvale da sam emocionalno inteligenta. Imam strpljenja, puno empatije, mogu saslušati i pokušavam razumijeti svaku osobu. Ne mislim da je to loša osobina, samo te počnu doživljavati kao vreću za istresanje i nije ih briga za tvoje želje i osjećaje. Zato sam okrenula ploču. Za svaku veću grešku koju mi netko napravi, očitam mu bukvicu da se bukvalno zacrveni od stida. I dalje ja zaboravljam, opraštam, nadilazim - ali zbog sebe. Samo ne šutim kao prije. Mnogo se bolje osjećam :)