Dobre ribe su krive za sve. Ako ona izlega kao milion dolara u kešu, može joj se sve. Ali ne valja kad to vidi prosečna ili još gore krš devojka pa krene da tripuje i traži nešto. Da nije dobrih riba, muškarci ne bi imali problema.
Dođe nam u goste ženina rodbina i međusobno se posvađaju, ostane neka tenzija, neprijatna tišina, baš nam poremete mir. Onda dođu sledeći put i opet se posvađaju. Svaki put donesu sa sobom svađe i rasprave. Ne mogu da verujem kakvih ljudi ima.
Uvek sam u svemu bila sama. Porodica me nikada nije podržavala, niti mi pomogla u bilo čemu. Braći je sve uvek bilo omogućeno i servirano, a od mene je čak i traženo da se žrtvujem zbog njih. Onda sam upisala fakultet, otišla, izgradila sebi život, sama. Sve što imam, sama sam postigla i stvorila. I sad mi porodica govori da sam sebična i nezahvalna kad to kažem. Ne znam odakle im obraza.
Komšija je oženjen i ima malog sina. Došao mu u goste u kuću kolega s posla sa malom kćerkom. Dječak je sakrio njene patike da ona ne može otići kući, i da ostane igrati se sa njim. Patike su pronađene za 5 minuta. Svaka čast mali što si me nasmijao.
Radiš čitav dan od 7-15 poslije ideš na privatni posao, umoran od prošlog "obaveznog" posla, oznojen nekoliko puta dnevno, pokidani živci, vraćaš se kući iza ponoći, čeka petoro djece koja i sutra idu u školu svi istovremremeno svih petero da daješ po jednu marku ne mogu imati za užinu, radiš da imaju više, prolaze godine, svi su odrasli otišli poudali se, oženili neki i par puta, dođu i poguraju sa parama ali nisu tu kao ni ja, ja sam šesto dijete koje nisam spomenuo gore, nisam prošao kroz šta su moja braća i sestre prolazili, imao sam da ne kažem sve ali više nego oni, nekako sve se promjenilo, otac nije više toliko snažan i stpljiv, umoran je od svega, kako i ne bi bio, hvala ti na svemu na svakom savjetu jer samo ti želiš da ja budem uspješniji od tebe, na hiljade puta smo se posvađali i svaki put sam nešto drugo opsovao, krivo mi je jer si ti moj otac a ja dijete koje nema pojma o životu, obećavam da ću postat jedna ozbiljna osoba i ličiti na tebe jer ti su moj uzor i veličina, volim te puno.
Mom partneru izuzetno smeta što se angažujem oko pomoći užoj familiji, sestriću, bratancu. Svi su inače veoma mladi, neki čak i deca bez adekvatnog roditeljskog staranja. Sve više mislim da je samoživ i postaje mi odbojan jer nema empatije prema osobama kojima je potrebna pomoć, u bilo kom smislu…finansijskom-minimalno koliko je moguće, u vidu saveta, pomoći oko škole… Sve je to na nedeljnom ili mesečnom nivou. Kome ću ako neću svojima.
Probudio me miris pečenog krompira u 2 noću. Onako kako je baka pekla u Smederevcu pre mnogo godina. Ne znam odakle taj miris, ali me je tako vratio u detinjstvo, taj neki spokoj, bezbrižnost, kuću u kojoj sam odrasla... Bake nema dugo, od roditelja sam 1300km daleko, kuća je renovirana, a ovo putovanje kroz vreme neprocenjivo.
Ružna sam devojka i ne gledam lepe muškarce. Npr. kad prođe pored mene lep muškarac, ne gledam ga uopšte. Dešavalo mi se pre da pogledam i oni onako s gađanjem mene pogledaju. Toliko sam se loše osećala. Shvatam ja da nisam lepa, ali samo sam pogledala, ništa više. Čak i na društvenim mrežama ne pratim takve, ne gledam, jer znam da sam ružna.
Imam kolegu turčina i radili smo zajedno u smjenu. Ja sam njemu sve pomogla što je trebalo tog dana, a kad sam mu rekla da pokupi moj jedan sto dok ja predam pazar on je napravio facu pred direktorom u fazonu "vidi nje što mi naređuje njen posao" te sam pukla pred svima i rekla "Pomognem ti 1000 puta, odradim i svoj i tvoj posao i ti sad praviš facu kao da moraš da kopaš!" Kajem se jer sam tako odreagovala ali većinu posla 80% sam ja uradila dok je on lizao du*e šefu kom ja ne želim da se dokazujem kao ostali što trče da mu se šlihtaju jer ja radim svoj posao bez greške i težim da tako ostane.
Tata mi je stradao pre 10 meseci. Bilo je to na njegovom radnom mestu, dok je obavljao tuđi posao. Državni posao inače. Saznali smo iz medija, pa je onda mama dobila poziv i sve su joj rekli preko telefona. Sutradan su došli da nam donesu stvari, nisam mogla da verujem šta me je snašlo, moj tata, moj uzor, najveća podrška, nije se ni pozdravio. Onda su krenuli da nam pričaju kako oni misle da je došlo do smrti, sedela sam, slušala i plakala. I dalje ne mogu da dođem sebi.